Hleb i jedna priča

Hleb i jedna priča Uvek sa sa nekom čeznjom u srcu setim moje babe ( da baš babe, nije volela da je zovu baka) Save, malena rastom ali velikog srca, udovica sa četvoro dece sa setom u glasu je pričala o svom životu, progonu, ubijenom mužu početkom Drugog svetskog rata, zbegu, izbegličkim danima, porođaju pod otvorenim nebom ispod javora, tifusu, operaciji borbi za koru hleba.Borbi za život da odhrani sa deset prstiju četvoro dece, sve jedno drugom do uveta. Unučiće je jako volela, za mene je uvek bio neprocenjiv trenutak kada me sedne u krilo, pomazi po glavi svojim rukama ogrubelim od rada i kada mi kaže: „ imam osmoro unučića sve vas volim, ali ti si zenica oko moga“. E to je trenutak koda se ja setim sa suzama u očima moje babe Save, njenih filcanih zepa, crne haljine, kecelje sa dva lica marame , i džepa sa „ Paprenim bombonama“. Mirisa pecene pite sa sirom koji se siri kuhinjom, imali smo u dvoristu staru paorsku peć koja se potpaljivala tri puta nedeljno, baba zamesi testo ogromnu vanglu, sve testo prelazi preko vangle i pada na sto, ispece lebove u tepsiji i sa lopara kako ih je moja baba zvala. Mi deca prljavi od prašine trčimo u kuhinju baba služi pitu sa kiselinom ( kiselo mleko) hleb jos topao se kida maže se masti i hleba i trk napolje do većere. Baba sedne pripali cigaretu Jugoslaviju da malo predahne,