Potraga za hranom i njeno konzumiranje je jedna od najbitnijih potreba svakog bića još od prvih oblika života. Ishrana se kroz vreme transformisala od osnovne životne potrebe do važnog elementa opstanka svakog društva. Svaka zemlja ili region imaju svoju tradicionalnu hranu. Međutim, jedan proizvod je zajednički za sve – HLEB. Danas se u svetu prozvodi više od 800 vrsta hleba. Mešanje raznih kultura na našem podneblju uticalo je na pripremu i karakter lokalne kuhinje.
Moderan čovek osetio je želju za konzumiranjem integralnog hleba. Da li je to posledica dostupnosti infoprmacija o nutritivnim vrednostima? Ili ipak podsvesni povratak korenima i skromnosti?
Tokom istorije menjalo se shvatanje ishrane, pa smo od lovaca i sakupljača postali hedonisti. Hedonisti koji su gladni života i sveta halapljivo isprobavali francuski baget, engleski tost, turski pide, smatrajući ih boljim od našeg hleba. Možemo li se sada, siti, kada smo sve videli i probali, vratiti našim korenima i tradiciji?
Tradicionalna hrana i navike u ishrani prenose se oduvek sa generacije na generaciju i važan su deo folklora i običaja jednog naroda. U Srbiji su ljudi oduvek koristili lokalno uzgajane namirnice koje su, baš takve i idealne za nas. Krajem 19. veka u selima je hleb bio osnovni deo ishrane. Najčešće je to bio kukuruzni hleb (proja), a pravio se i od ječmenog brašna, prosa, spelte i heljde. Međutim, hleb od pšeničnog brašna bio je retkost. Prvobitno se pekao u ognjištima ispod sača, u crepulji, a kasnije su se počele izrađivati peći na drva u dvorištu.
Koliko nam je hleb važan pokazuje i to što se u njega kunemo, nekada ga i proklinjemo, ali i praštamo „ko tebe kamenom, ti njega hlebom“, a u potrazi za boljim životom kažemo „trbuhom za kruhom“. HLEB NAŠ NASUŠNI izgovaramo u molitvi tokom važnih dana. Hleb nas prati od rođenja, preko krštenja, venčanja, slava, pa do smrti. Hleb se ne smatra samo hranom, već i blagoslovom.
Pošaljite komentar