Turski hleb Simid

Turski hleb Simid Sunce polako zalazi, nije više tako omorina, napraviću ja ovaj hleb. Rekao bi moj sin, opet praviš nešto tursko, ma krv nije voda. Šta pričaš, molim te kakve mi veze imamo sa Turskom. Pa, praviš turski, hleb, voliš lokum. Kakav lokum ratluk. Tursku kafu. A kad igraš, igraš kao što igraju turci. Ali da tebi tvoj sin ispriča nešto. Ajde, da čujem. Simidžije, znaš mama šta znači ta reč. Ne, odgovorih ja.Poče priču moj sin. Simdžije su bili posebna grupa „crnih pekara” ili furundžija, koja se prvenstveno bavila izradom simita, ali i drugog nemasnog i masnog peciva.Stani, šta je simit.Simit je turski đevrek. A šta je đevrek?Tursko pecivo sa susamom. Stani, odakle ti toliko znaš o turskom pecivu. Pa znam. Pitao si tatu šta pravim, pa si sve brzo našao na internetu, zar nije tako. Ma, jok, potkovan sam ja znanjem. Posebno te zanima turska kuhunja. Naziv ovih zanatlija potiče od turske reči simit, simid, ili arapske reči sämīd koja označava okrugli hleb Reč zanat je arapskog porekla i u srpskom jeziku je preuzeta od turske reči sanat i arapske. ṣan̕a što u prevodu znači majstorstvo ili veština, u koje spada i simdžijski zanat. Ovim i drugim zanatima u Osmanskom carstvu mogli su da se bave samo ljudi islamske veroispovesti. Eto a sada može da ga pravi ko god poželi. Novo vreme mama. baš da vidimo kako će ispasti. Da nisi opet nešto menjala i dodala nešto svoje. Po običaju Petre.Moram još ovo da ti ispričam. Hajde. Simidžije su se bavili izradom istočnjačkog luksuznog peciva i poslastica od crnog brašna, ali sa posebnim dodacima , bili su to simiti ili đevreci, pogače..... Simit se obično jede sam ili uglavnom sa sirom, a obično se prodaje po uličnim tezgama, kolicima ili na drvenom poslužavnicima sa neslaganim simitimaa. Svaka regija ili gotovo svaki grad u Turskoj tvrdi da ima svoju varijantu simita, a neko ga naziva i „đevrek“). Svakodnevno kad umese i ispeku pecivo semidžijski radnici išli po gradskim ulicama i prodavali obične, slane i neslane kifle i perece, noseći ih u pletenim korpama. Luksuznije pecivo (simit ili đevrek) slagali su na specijalno za tu namenu napravljenih okrugle daske koje su nosili na glavi. Ajoj, ti bi Petre to možda mogao nositi ali ja, nikako, to bi meni sve popadalo. Jedno vreme simidžije su bili u sukobu sa ekmedžijama (pekarima) zbog nastojanja da i oni dobiju dozvolu za pečenje klasičnog hleba. Kako im to nije pošlo za rukom na kraju su se simidžije spojile sa ekmedžijama u isti esnaf.Simidžije koje su pekle simite ili kasnije somune, od grčke reči psomi što znači hleb, a sve za potrebe prodaje, pripremu simita počinjale su u pekari u kasnim večernjim satima, a završavle pred zoru. Nije im bilo lako. noću radiš danju spavaš, ali moralo se od nečega živeti. Umešeno testo je prvo trebalo da se dobro umesi a onda odleži u posebnim drvenim kalupima sve dok ne bude spremno za pečenje.Testo se mesilo od crnog integralnog brašna, ali i od belog, prosejanog brašna. Pečenje simita vršeno je u zemljanim furunama koje su u osnovi okruglog ili jajastog oblika, a bili su napravljene od ćerpića i blata. Za zagrevanje peći koristilo se drvo, a žar se održavao tokom celog dana. Pre stavljanja testa u fuurunu, žar se odvajao sa jedne strane kako bi davao toplotu za pečenje testa. Žar se kasnije pretvorao u ćumur i pepeo koji je prodavan kovačima i sapundžijama. Neke simidžije su pre stavljanja testa u furuni bacali brašno ili papir u furunu i tako određivali da li je toplota zadovoljavaju. Eto Petre nešto sam i anučila, ja stvarno to nisam znala. Odličan 5. Dobro kada napraviš, probaćemo pa ćemo dati ocenu.