Hleb i so

Postoji jedan test koji možete uraditi sami sa sobom, odmah, bez pripreme. Pokušajte da izbrojite koliko izraza sa rečju hleb izgovorite u toku jedne obične nedelje. Ne u kuhinji, nego u razgovoru, na poslu, preko telefona.

Verovatno više nego što mislite.

Kada nekoga hoćemo da pohvalimo do kraja, kažemo da je dobar kao hleb. Nema jače pohvale u našem jeziku, a ona se ne poziva ni na pamet, ni na hrabrost, ni na lepotu. Poziva se na hleb. Na nešto što se ne ističe, ne traži pažnju i ne pravi se važno, a bez čega se ne može.

Kada neko ode u svet da radi, ne kažemo da je otišao za poslom. Kažemo da je otišao trbuhom za kruhom.

Kada se neko muči da zaradi, kažemo da jede hleb sa sedam kora.

Kada mislimo da je neko nezahvalan, da ima dovoljno a ipak traži još, kažemo da traži hleba preko pogače. U toj poslovici krije se jedna davno zaboravljena razlika. Pogača je bila svečani hleb, onaj bolji, za goste i praznike, a hleb je bio svakodnevni. Ko traži hleba preko pogače, taj već ima ono bolje, pa opet nije zadovoljan.

Kada nešto ne donosi zaradu, kažemo da od toga nema hleba.

Kada je kazna najstroža, kažemo da je neko na hlebu i vodi. Ni tu hleb nije izabran slučajno. On je granica ispod koje se ne ide, poslednje što ostaje kada se sve drugo oduzme.

Kada gosta dočekujemo najsvečanije što umemo, ne iznosimo ni novac ni poklon. Iznosimo hleb i so.

Vredi se zadržati na tom drugom delu. So tu nije dodata zbog ukusa. Vekovima je bila skupa i teško dostupna, a bila je i najpouzdaniji način da se hrana sačuva od kvarenja, pa je značila trajnost. Hleb je bio život, so je bila trajanje. Ponuditi oboje značilo je ponuditi sve što se ima, i to ne samo za tu večeru.

Zašto baš hleb, a ne meso, mleko ili vino, koji su stari koliko i mi?

Zato što je hleb jedina namirnica koja je istovremeno bila i svakodnevna i sveta. Jeo se svakog dana, ali se i lomio u najvažnijim trenucima, o slavi, o svadbi, o sahrani. Nijedna druga hrana nije držala oba ta mesta odjednom.

I zato što je bio merilo. U jeziku u kome je hleb merilo, sve se meri prema njemu. Imati hleba znači imati dovoljno. Nemati hleba znači nemati ništa. Deliti hleb znači biti porodica. Otimati hleb znači biti neprijatelj.

Otuda i toliko izraza o deljenju. Lomiti hleb sa nekim ne znači samo ručati zajedno, nego biti u istoj priči. I zato se u najpoznatijoj molitvi ne traži ni bogatstvo ni zdravlje, nego hleb naš nasušni, onaj za taj jedan dan, ni manje ni više.

Ima nešto neobično u tome što te izraze i dalje koristimo, iako većina nas više ne zna kako miriše brašno pre nego što se zamesi. Očekivali biste da su otišli zajedno sa načinom života koji ih je stvorio. Nisu.

Deca koja odrastaju uz gotovu veknu iz prodavnice i dalje čuju da je neko dobar kao hleb, i savršeno razumeju šta to znači, iako nikada nisu videla kako testo raste u činiji. Reč je nadživela radnju.

Možda je to i najveći kompliment koji je jedna namirnica mogla da dobije. Ne spomenik, ne muzej, ne praznik u kalendaru, nego mesto u svakodnevnom govoru, tamo gde ga niko ne primećuje.

Kao i sam hleb, uostalom.

Topla preporuka je da prilikom pripreme testa koristite naše kvasce Vrenje i Alfu, koje možete naći u svim bolje snabdevenim trgovinskim lancima. Pratite nas na „Mesimo zajedno“ i budite deo naše zajednice koja vrednuje kulturu, tradiciju i, naravno, dobru hranu.