O modernom, instant životu

Da vas sad neko pita, zaklele biste se da živite potpuno drugačije od svojih baba. Za razliku od njih koje nisu mazale nokte, išle kod pedikira (o pilatesu da ne govorimo) nisu se farbale, budile su se pre petlova i oblačile svoje kućne haljine u kojima su provodile ceo dan, nosile kecelje u čijem džepu je uvek bilo ili bonbona ili neki dinar za sladoled i najčešće imale jednu pristojnu haljinu za izlazak iz kuće, vi danas više od polovine svog slobodnog vremena potrošite na ulepšavanje lica, tela i kose a ostatak u zaklinjanju da nikada, para nema, nećete živeti kao što su živele one. Kućnu haljinu garantovano uopšte nemate, a kecelju ne biste opasale ni za živu glavu, zašto biste, em biste stvarno delovale kao babe, em postoji toliko sredstava koja skidaju sve one “tvrdokorne” mrlje.

Dakle, zaklele biste se da je vaš život kudikamo drugačiji i kvalitetniji od života vaših baba.

I živite, taj kvalitetniji, svesniji život se zove – emancipacija.

Pre par godina, Papa je izjavio da je za žensku emancipaciju najzaslužnija mašina za pranje veša. Po njemu, od nje je sve krenulo. Od kako je izmišljena, žene više nisu morale da odlaze na reku ili u gacaju po vešu kao po zrelom grožđu, sve sad odradi mašina. S njom je zauvek u istoriju otišlo štirkanje veša, a svaka posleratna baba, da je živa, zaklela bi se da vaš veš nije niti će ikada biti beo kao njen.

Ako se dobro sećate, pravljenje torte je otpočinjalo čitavim ritualom – baba bi sedala na hoklicu, na krlo stavljala krpu, vanglu između nogu i počinjala je čarolija kojom bi žicom za mućenje belanca pretvarala u nešto što je ličilo na sneg dok sve vi, širom otvorenih očiju, čekale znak da možete da umočite prst. Vi danas imate mikser.

Sve što treba da usitnite, usitnićete u blender, naše babe su to radile u avanima. Ako niste znale, masovna proizvodnja blendera počela je krajem sedamdesetih godina prošlog veka, mlađi su od mnogih od nas iako bismo se svi zakleli da postoje od kad je sveta i veka, a avan možete videti još samo u etnografskim muzejima.

E, dok su blender izum modernog doba, oklagija je stara skoro koliko i čovečanstvo, svi je imamo i većini nam je asocijacija na domaći hleb i mirisne kolače, a nekome na stereotipno oružje besne žene koja u gluvo doba, u šlafroku i sa viklerima na glavi, gleda u sat na kome se minuti pretvaraju u godine i jedva čeka da se on pojavi pa da ga oklagijom pita gde je bio.

Oklagija je jedino kuhinjsko sredstvo koje od postanka do danas nije uopšte evoluiralo, oduvek je to bio samo zaobljen komad drveta. U mnogim zemljama sveta, oklagija se, kao junačka pesma, prenosi s kolena na koleno, samo žensko, i predstavlja pravu porodičnu relikviju.

Kako živimo u modernom dobu koje emancipovanoj ženi, odmaknutoj od šporeta i varjače pokušava na sve načina da olakša život, aparati su sve savremeniji a sve što zamislite možete kupiti gotovo ili polugotovo, od supa do testa. Živimo takozvani instant život. Emanicpacija nikada nije smela da dovede do toga da je sve važnije od tanjira tople supe koja se satima kuvala ili mirisa hleba koji je umesila mama.

Jer, znate, briga decu za našu emancipaciju.Oni žele mame i bake, a one moraju da mirišu na krofne, vanilice i pogače.

Bar ponekad.

Autor: Mirjana Mimica